Prestala sam pušiti. Ne pijem alkohol i izbjegavam gazirana pića. Zdravije jedem nego inače. Ali ako mi se plače – plačem bez trunke srama. Jer ja to zaslužujem.
Postoji puno stvari koje trudnice trebaju i ne trebaju raditi. Puno članaka o tome što treba jesti, a što ne treba. E pa ovo nije tekst o tome. Ovo je tekst o trudničkim slobodama.
Prošli put kad sam bila trudna plakala sam na reklame ‘Hvala ti mama’ i na pjesmu ‘Malena’ koja je taman tad bila apsolutni hit. Jednom sam vozila i čekajući da mi se upali zeleno plakala na tu pjesmu tako jako da je vozač iz auta do mahao i kroz staklo mi signalizirao, pokušavajući saznati jesam li dobro. Ne sramim se. Da, inače nisam tip koji plače. Očito, kad me hormoni preuzmu jesam.
Plačem i kad mi ne ispadne kolač kako sam zamislila, i kad Ante ne izgleda dovoljno zainteresiran za analizu Dnevnika i kad mi se čini da su mi kapci strašno naotečeni od prethodnog plakanja.
Uglavnom, često plačem.
Imam manje strpljenja za gluposti i možda govorim otvorenije nego što inače imam običaj. Odbijam negativnost i u širokom luku zaobilazim ljudi zbog kojih se osjećam loše. Nije me sram.
Dođe to kao i s hranom. Znam i ja inače da bi trebala jesti više voća, ali kad sam trudna aktivno se trudim. Isto tako znam i inače da bi mi bilo bolje nekad pustit suzu. Samo mi je to inače teško. Kad sam trudna, nije me sram.
This entry passed through the Full-Text RSS service – if this is your content and you’re reading it on someone else’s site, please read the FAQ at fivefilters.org/content-only/faq.php#publishers.
No comments:
Post a Comment